Na kraju čežnje. Na kraju čekanja. Dođe Ilija na brdo Horeb. Da pronađe. Da susretne. Da vidljivo bude, opipljivo, razumu objašnjivo, čvrsto da se rukama prevrće, gleda. Zna. Pa pomisli, to je. Ali ne bijaše. Dok ne prođe što je imalo proći. Pa kraj dođe čekanju.
Na kraju odvojenosti. Na kraju sebe. Reče Pavao, ražalošćen što ne razumiju. Što se traži gdje nema, što se na svoju sliku kule podiže. Od pijeska. Od pijeska.
Na kraju dana. Na kraju drugih. Sam. Pa po moru hoditi. I bez riječi. (Govorilo se dovoljno.) Biti. Vidljivo, opipljivo. Ovdje. A ipak neobjašnjivo. Na kraju.
Jer, morao je proći vihor, i morao je proći potres, i morao je proći oganj. Da ono od pijeska nestane, da se progleda drugačije. Da se povjeruje. I po vodi hodi.
Na kraju čežnje. Na kraju odvojenosti.
Na kraju traženja. Na kraju tuge.
Ljubav.
Ljubav.
s. Jana Dražić OP
