Ima dana kad se bude, a ne bude, kad se misao omota oko nekog sutra, dalekog, zamišljenog, a sada oteče nečujno, neprimjetno, kao voda kroz prste.

Ima dana kad se čeka, a ne čeka, jer se ruke u dohvatljivo zapletu, pa se ne pruže u sutra, pa ostanu prazne i ovdje i tada.

Ima dana kad se čeka i čeka (jer, uvijek se nešto čeka), tako uporno, tvrdoglavo, da kad u ruke pade prevrne se iz njih jer su, čekanju navikle, zaboravile držati.

Pitali su, što nam je činiti. I on im reče. (Jer, čekali su. Iščekivali.) A onda kad Ga dočekaše, učiniše s Njim što im se htjelo. I odoše čekati nešto drugo.

Ima dana kad se bude, a ne bude, čeka, a ne čeka, primi, a i ne zna, pa se zaboravi kako je lijepo biti. Jer, dočekali smo, ono jednom. Ovdje je. Samo ponekad zaboravimo.

s. Jana Dražić OP

Preporučamo