Bijaše tako jednom jedan galeb. Poput ostalih. Isti. (Činilo se.) Na proljetnom suncu, na moru života. Šutke.
Za mirnih dana, za ljetne žege, u studeni i ledu, za valova i oluja, bijaše galeb na moru (poput ostalih), jednako nepomičan, jednako daleko (činilo se onima koji gledahu s obale). Kao da nije važno. Kao da nije ovdje.
A onda je jednog dana otišao. Samo tako, ničim izazvan (činilo se onima što gledahu s obale). Raširio je krila. I odletio. Gore, daleko. Gore, u visine.
Drugi su ostali. A on je otišao. I s obale nitko nije mogao vidjeti da ga nema. Jer, ostali su bili ovdje. Nije se opažala praznina.
Bijaše tako jednom On. I bijahu oni oko Njega. Ponekad ustrašeni. Ponekad odvažni. Ali bijahu oko Njega. Uglavnom. A kad On je otišao (gore, daleko, gore, u visine), oni su ostali. Kao da nije važno. Mnogi oko njih možda su mogli reći, nije se opažala praznina. I doista, kad otišao je jedan, odabraše drugog. Da svjedoči. Da bude. I tako odabrahu i one nakon njih, i one poslije, i sve koji će jednako ustrajno, za ljetne žege, u studeni i ledu, za valova i oluja, biti. Samo biti. Jer po njima, i On je bio.
Bijaše jednom jedan galeb. Poput ostalih. Bijahu i oni mnogi, što okupljahu se oko Njega.
Ali nije bio važan galeb. Bilo je važno letjeti.
s. Jana Dražić OP
